„Сачувај што ти је предано“

Свети Викентије Лерински

 

 

„Предање, вели Апостол, сачувај. Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума, него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему, ти ниси проналазач, него стражар, ниси оснивач, него слодбеник, ниси вођа, него вођен. Предање, говори Апостол, сачувај, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености.

Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то и ти предаји. Добио си злато, злато и предаји. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи…

Учи томе како су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење… Можда ће стога неко рећи да у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напредовања вере. Напротив, оно мора бити,и притом највеће… Само ово напредовање мора бити стварно напредовање, а не промена вере (vere profectus sit ille fidei, non permutation).

Напредовање је када се ова или она ствар развија (amplificetur) сама у себи, а промена – када се нешто из једнога претвара (transvertatur) у друго.

Треба, дакле, да расте и развије се у току векова до највишег степена разумевање, знање, мудрост, како сваког хришћанина, тако и свих заједно, како једнога човека, тако и целе Цркве, али само – у истом роду – то јест, у једном и истом догмату, у једном и истом смислу, у једном и истом предмету схватања. Вера је дело душе, али у овом погледу личи на тела. Са умножавањем година тела се развијају али остају то што су била.

Цветно доба детињства и зрели старачки узраст веома су међу собом различни; па ипак, старци постају они исти, који су пређе били деца, тако да, и ако се раст и изглед једног те истог чвека мења, ипак природа човекова остаје неизмењена и личност иста…

Колико има делова тела у детете, толико их је и у одраслога; и ако се шта додало у току времена, опет је све то и раније постојало у зачетку, те се тако после у стараца не јавља ништа ново што се раније није тајило у деце… Том закону напредовања неопходно треба да следи и догма хришћанске вере.

Нека и она са годинама јача, са временом се шири, са вековима уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена у свима подразделима својих делова, у свима, тако рећи, органима и чувствима својим, без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у својим одредбама… На црквеној њиви преци наши су посејали у старини зрневље пшенице – вере… А пошто крај и почетак не треба да противрече један другоме, то ће бити законито и доследно ако од пшеничног усева ми пожњемо род, род догматске пшенице.

Нека се првобитне саднице, у току времена развијајући се постепено и сада ђубре и негују; но својства њихова ни у ком случају не могу бити измењена. Нека им се додаје облик, изглед, рашчлањавање, али природа сваке врсте мора остати иста…

Само оно што је земљоделством Божијим, по вери Отаца засађено у Цркви, нека се старањем синова негује и чува, нека цвета и зри, нека напредује и усавршава се.

На тај начин треба догмате небесне философије (caelestis philosophiae dogmata) у току времена учвршћивати, углађивати, очишћавати (excurentur, limentur, poliantur); али их не теба мењати, ни сасецати, ни унакажавати.“

 „Карактерна је особина Православних да чувају предања и завете Светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1:8)… И тако, чим се покаже трулеж такве заблуде… одмах ваља сабрати мишљења оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској заједници: свето, мудро, непрекидно и удостојили се да са вером отпочину у Христу, или да блажено умру за Христа.

А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи, једнодушно примају, држе и предају отворено и стално, као по каквој претходној међусобној сагласности учитеља – то треба сматрати потпуно поузданима и несумњивим.“

 

Извор: „Догматика I  Православне Цркве“ , Авва Јустин Ћелијски.

 

Pravoslavie.cl