Еванђеље о Победиоцу смрти

Свети Николај Жички

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.

Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.

Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.

Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.

Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?

Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним – и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.

Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.

Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио победом Својом?

Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.

Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду – ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.

Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут – ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба – Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења – јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).

Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство – и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак (Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).

Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек – то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему – и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.

Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.

Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.

Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.

Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.

Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.

О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!

Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.

Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.

Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.

Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.

Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.

Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.

Христос васкрсе, браћо!

Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Свети Јован Шангајски: Због чега је био помилован рабојник разборити?

„А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23, 39-43).

Тако приповеда свети јеванђелиста Лука о дубоко поучном и дирљивом догађају, о Христовом обраћењу и помиловању разбојника који је висио поред Њега на крсту на Голготи.

Чиме је разбојник заслужио такву милост? Шта је изазвало тако брз и одлучан одговор Господа? У аду су се још налазили сви старозаветни праведници, укључујући Јована Претечу. У ад се спремао да сиђе Сам Господ, истина не због тога да тамо пати, него да би отуда извео заточенике.

Још никоме Господ није обећао да ће га узнети у Царство Небеско, чак је и апостолима обећао да ће их узети у Своје боравиште тек када их припреми.

Па због чега разбојник пре свих заслужује милост, зашто се њему тако брзо отварају рајска врата? Усредсредимо се на душевно стање разбојника и на ситуацију око њега.

Читав живот је провео у пљачкама и злочинима. Али очигледно у њему није умрла савест и у дубини душе је остало нешто добро. Предање чак каже да је он био управо онај разбојник који се у време Христовог бекства у Египат сажалио над дивним детенцетом и није дозволио својим друговима да Га убију када су заједно напали на свету породицу која је бежала у Египат. Да се није присетио лика тога Младенца, када се загледао у лице Онога Који је крај њега висио на крсту?

Али било тако или не, у сваком случају поглед разбојника на Христа је пробудио савест у њему. Сада је висио заједно са Праведником, заједно са „Најљепшим између синова људских“ (Пс. 45, 2), Који тада „презрен бјеше и одбачен између људи“, пошто није имао „ни обличја ни љепоте“ (Исаи. 52, 23).

Гледајући Га разбојник као да се тргао из дубоког сна. Постала му је јасна разлика између Њега и себе самог. Овај је несумњиви Праведник, који опрашта чак и Својим мучитељима и моли се за њих Богу, кога назива Оцем Својим. А он је убио много жртава, пролио је крв људи који му не учинише никакво зло.

Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свестан својих грехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт. 27, 44), у њему заменило осећање смерности и скрушености. Он је осетио страх од будућег суда Божијег над њим.

Грех му је постао одвратан и страшан. У души он више није био разбојник. У њему се пробудило човекољубље и милосрђе. Са страхом за судбину своје душе у њему се подударила одвратност према изругивању над невиним Патником.

Несумњиво је и раније слушао о великом Учитељу и Чудотворцу из Назарета. Оно што се догађало у Јудеји и у Галилеји је било предмет многих разговора и тумачења у читавој земљи. Раније није обраћао пажњу на оно што је слушао о Њему. Сада, нашавши се заједно с Њим и у једнаком положају, он је почео да схвата моралну величину Његове личности.

Благост, свепраштање и молитва Христова су запањили разбојника. Он је срцем схватио да поред њега није обичан човек. Тако се Богу као Своме Оцу у смртном часу могао обраћати само онај ко је заиста био свестан себе као Сина Божијег. Не колебати се у свом учењу о љубави и свеопштем праштању, подносећи сву нискост људске клевете и пакости оних којима је чинио доброчинства, могао је само онај ко је био најтешње повезан са извором Љубави или је био Он Сам.

Разбојник се сетио свега чудесног што је слушао о Ономе Који је сада био распет са њим и топло осећање вере се родило у његовом срцу. Да, Он је сигурно био Син Божији, који се оваплотио на земљи, али је непрекидно остао у општењу са Оцем Својим, Син Божији, кога земља није прихватила и који се враћао на небо, Син Божији који може да опрашта људима! У њему се родила нада да ће избећи осуду на посмртном суду. Ако Исус моли Оца Свога за оне који Га распињу, неће одбацити ни онога који је са Њим распет. Треба се обратити Њему, да би га Он који сада дели његову судбину горких патњи, прихватио и у Своме блаженству.

Истина, обраћање Исусу речима љубави и саучешћа дочекаће подсмех гомиле која је око њих, која махнита и хули на Њега. Признати Га за праведника и Сина Божијег, значи скренути на себе пажњу и гнев јудејских старешина. Иако они не могу да му нанесу више телесне патње него што је он већ подноси, како ће бити тешко осећати око себе само мржњу, како ће му патње постати тешке када и њему почне да се руга беспослени народ који овде галами!

Уосталом, шта је сада за њега гнев земаљских власти, шта му сада значе подсмеси људски? Ма колико је тешко бити одбачен од људи на прагу смрти, још је теже бити одбачен од Бога. Он иде на суд Божији и само Бога треба да се боји. Мора у последњим тренуцима живота урадити оно за шта је још способан, да би стекао благонаклоност Божију.

Нека својим речима он макар мало олакша Христу патње, нека се макар једном од оних који хуле пробуди савест и нека престане да Га ружи. Христос, који је обећао да ће наградити за чашу воде која се даде у име Његово, неће ни њега због тога оставити без награде. Нека они који Христа понижавају и њега понизе са Њим! То ће га још ближе повезати са Христом. Са Христом ће делити усуд овде, а Христос га заборавити неће ни у слави Својој!

И ево, у хуку гласних подсмеха, поруга и псовки, он је почео да саветује свога друга, који је висио лево од Христа да престане да му се руга. „Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. “ А потом се са његових уста зачуо смерни глас: „Помени ме, Господе, када дођеш у Царству своме. “

То је био вапај бившег разбојника, а сада новог ученика Христовог, који поверова у Христа онда када Га ранији ученици напустише.

„Разбојник благослови, а ја се одрекох“ (сједален, глас 5), јецаше после тужно св. апостол Петар. У то време у Господа посумњаше и сви остали апостоли.

Чак и св. Јован Богослов, који је нераздвојно пратио свога Учитеља и стајао код Крста на Голготи, иако је наставио да буде веран Исусу који га љубљаше, не имадијаше тада савршену веру у Божанственост свога Учитеља: тек после Васкрсења, ушавши у празан гроб, у коме су лежали покрови и убрус који обавијаху мртво Тело Христово, он „видје и вјерова“ да је Христос ваистину васкрсао и да је Син Божији.

Апостоли су се поколебали у својој вери у Исуса, као у Месију, зато што су они очекивали и желели да у Њему виде Цара земаљског, у чијем ће Царству они моћи да седе „десно и лево“ од Господа.

Разбојник је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета „није од овога свијета“. Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни. И на прагу вечности разумео је таштину славе земаљске и царстава земаљских. Он је постао свестан да се величина састоји у праведности и у праведном Исусу кога су невиног мучили он је угледао Цара правде. Не тражи он од Њега славу у царству земаљском, него спасење душе своје.

Вера разбојникова, која се роди из дивљења Христовој моралној величини, показала се јачом него вера апостола, који су били опчињени узвишеношћу Христовог учења, али су још увек више веровали у Њега због чуда и знамења која је творио.

Сада се није догодило чудесно избављење Христово од непријатеља његових и поколебала се вера апостола.

Али трпљење, свеопште праштање и вера у то да га чује Отац Његов Небески тако су јасно показали праведност Исусову, Његову моралну узвишеност да се, пошто је због ње поверовао у Христа, није могао поколебати онај који је тражио духовни и морални препород.

А управо је за тим и жудео разбојник који постаде свестан свог дубоког пада.

Он није тражио од Христа да буде у Царству Његовом „лево или десно од Њега“, него је свестан своје недостојности, смерно молио само „да га помене у Царству своме“, да му да макар најнезнатније место.

Он је отворено пред свима исповедао Распетог Христа као Господа и молио Га да му се смилује.

Смерна вера у Христа учини га исповедником. По вољи својој он беше чак мученик, јер, пошто се не уплаши да призна за свога Господа од свих одбаченог „Цара Јудејског“, на Кога беше усмерена сва мржња безбројног народа који се окупи тих дана у Јерусалим из свих крајева света на празник Пасхе и заједно са својим старешинама и свештеницима хуљаше на Христа, сигурно се не би уплашио ни да страда за Њега.

Тако је искрено покајање разбојника родило смерност и истовремено се показало као поуздан темељ тако чврсте вере какву у то време нису стекли најближи Христови Ученици.

Разбојник који поверовао показао је такав подвиг за какав тада није био способан ниједан од њих.

„Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“, рекао је Господ Исус Христос.

Разбојник је исповедао Христа, исповедао Га је пред многобројним народом који Му се ругао, исповедао Га је тада када се нико није усудио да то учини и када су чак и малобројни ученици и жене, што Му остадоше верни, само горким сузама сведочили о својој љубави према Њему.

Разбојник је учинио то што су некада учинила три младића у Вавилону, одбивши да се клањају златном лику који је поставио Навуходоносор на пољу Дури и коме се клањаху „сви народи, племена и језици“ (Дан. 3, 7).

Поверовао је разбојник у Господа који страда, „исповиједа Бога скривеног“, пре свих је познао Њега и силу васкрсења Његова и удео у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Филип. 3, 10), пре свих је схватио у чему је „Царство што није од овога свијета“, разумео „шта је истина“ (Јн. 18, 36-38).

Он је први разумео шта је Царство Христово, па зато први у њега и улази.

Он је први угледао „Исуса Христа и то распетога“ (1. Кор. 2, 2), први је проповедао „Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост“ (1. Кор. 1, 23-24).

Зато он први и осећа на себи силу и мудрост Божију, силу самилосне и препорођујуће љубави Христове, први „зачу звук силе Крстове, као да се њиме рај отвара“ (4. песма канона Вазнесења).

Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.

Многи греше и надају се у покајање пре смрти, наводећи пример разборитог разбојника.

Али да ли је неко способан за сличан подвиг?

„Помилова Господ разбојника у последњи час, да нико очајавао не би. Али само њега, да се нико превише не поуздава у Његово милосрђе“ (Блаж. Августин).

„Такав је крај његов! А какав ће наш бити не знамо и није нам познато каквом смрћу умрећемо: да ли ће доћи изненада или уз било какву најаву? “ (преп. Теодор Студит, „Поука поводом изненадне смрти брата“. )

Да ли ћемо успети да се тада у трену морално преобразимо и узвисимо духовно попут „пратиоца Христовог, који глас мали изусти и велику веру задоби? Да нас не уграби смрт изненадна, оставивши нам наде изневерене у покајање пред смрт? “ (беседа св. Кирила Александријског „О Страшном Суду“, објављена у Великом Часослову).

Зато: „Грешниче, не одлажи покајање због грехова да они не би са тобом у други живот прешли и оптеретили те теретом неизмерним“ (Блаж. Августин, „Илиотропион“ св. Јована Тоболског, књига 4, глава 5).

Пример разбојника разборитог нека нас подстакне да не одгађамо покајање, него „да се разапнемо са Христом“ и да се „кајемо благо“ да бисмо и ми на себи осетили „сапатништва милост“ (молитва Симеона Новог Богослова). „А који… распесмо тијело са страстима и жељама“ (Гал. 5, 24) стараћемо се за најскорије пуно унутарње своје поправљање, препуштајући се потпуно вољи Божијој и молећи од Христа милост и благодат.

„Покајање разбојниково, Једини Човекољупче, Христе Боже наш, подај и нама који ти с вером служимо, и молимо Ти се: Помени и нас у Царству своме“ (Блажене вакрсни 4. гласа).

„Као разбојника разборитог, у трену једном што се раја удостоји, Господе, и мене дрветом крсним просветли и спаси ме.“

Извор: spc.rs

Pravoslavie.cl