Свети преподобни Петар Коришки

Када Српска земља и народ који живи у њој прими светлост Христовог Еванђеља, и када се апостолским делима и подвизима богоносног оца нашег Саве и осталих богоугодника српских учврсти благочешће међу Србима, тада засијаше многи богоугодни светилници по Србији и читавом Балкану. Међу таквим подвижницима особито се прослави овај преподобни и богоносни отац наш Петар, који се подвизаваше у Коришкој пустињи крај Призрена. Његов живот и подвиге описа хиландарски монах Теодосије (писац и житија Св. Саве Српског), који је на позив коришког монаха Григорија долазио у Призрен и околину и од веродостојних сведока и монаха очевидаца дознао за свети живот и богоугодне подвиге и чудеса овога преподобног. Мудри Теодосије је потом написао и службу преподобном Петру Коришком.

Богоносни отац наш Петар беше родом из хвостанског краја у области Диоклитији, како се онда звала покрајина око данашње Пећи. Село његово зваше се Уњемир, а то је данашњи Ујмир крај Пећи. Родитељи му беху побожни и честити хришћани, који га по рођењу крстише и дадоше да се учи светим књигама. Још у младости блажени Петар испољаваше благодат Божју која беше и која имаше бити на њему, јер од детињства беше кротак и смеран, безлобне душе и незлобива ума. Због овога он избегаваше дечје игре и све некорисне дружбе и забаве, што родитеље његове не мало жалошћаше. Уместо свега другога Петар се усрдно труђаше у посту, молитви и похађању храма Божјег, и у учењу божанствене науке речи Божје. Из Светога Писма он схвати да ради љубави Божје треба оставити све на свету, па и саме родитеље, и зато му душа жуђаше да се посвети служењу Богу у самоћи и отшелништву. Када му ускоро умре отац он беше готов да се удаљи из дома и света, али га мајка преклињаше да њу и млађу сестрицу, коју имаше, не оставља самотне и сироте. Преподобни се смилова на мајчина преклињања и преузе на се управљање кућом, али своје подвиге поста и молитве не умањи него их напротив удвостручи. Он кротко ораше своју њиву на једном слепом волу, који по смрти преподобнога на чудесан начин препознаде палицу свога господара. Уз тело своје преподобни ношаше грубу власеницу, и то нико не знађаше осим мајке која беше приметила његово нагло телесно слабљење. Али се мајка бојаше да му ишта примети, из страха да их не остави и оде у пустињу. Но ускоро се и мајка пресели ка Господу, те преподобни могаше испунити своју давнашњу богоугодну жељу.

Оставши сам са младом сестром својом, блажени Петар је питаше хоће ли да се уда, јер је не могаше оставити тако младу и незбринуту. Но сестра такође љубљаше девственост и чистоту, и не жељаше да остави брата него га мољаше да и њу узме са собом, обећавајући му да ће се подвизима његовим поста и молитве и она подвизавати. Тада јој он смирено рече: „Воља Господња нека буде!“ Затим изађе са сестром из свога села, и у цркви светих Апостола Петра и Павла, недалеко од села, прими монашки постриг од једног старца монаха који је у тој цркви живео. Ту преподобни сагради посебне келије себи и сестри, где се обадвоје подвизаваху у посту и молитви. Подвизавао се преподобни врло тврдо и истрајно, и у тешкој борби с демонским искушењима показао се победоносним, као што ће се даље показати. Њима двома долажаху сродници и познаници и доношаху им што им беше потребно за живот, но блажени Петар не беше тиме задовољан и предложи сестри да се удаље на друго место, што сестра одмах и прихвати. Они се удаљише у друго место, где опет беше близу црква светог Апостола Петра, али се ни ту њихова врлина не сакри од честих и многих посетилаца.

Читајући Житија светих и богоносних древних Отаца преподобни жељаше да се ода већим усамљеничким, молитвено-тиховалним подвизима, али то не могаше да учини због сестре своје. Зато се у срцу реши да Бога ради остави сестру и тајно се од ње удаљи. Но када он то покуша сестра га примети и брзо га сустиже. Тако они путоваху заједно и дођоше до горе високе изнад града Призрена, поврх села које се зваше Кориша (данас Кабаш). Беху се обоје уморили и застадоше да се одморе. Од силног умора сестра одмах заспа и спаваше тврдим сном. Тад се преподобни помоли Богу и реши да оствари своју намеру: да Бога ради и већих подвига ради остави и сестру и удаљи се у неку скривену распуклу стену. У топлој молитви са сузама Богу он говораше да ово чини из љубави према Богу, Коме и препушта на бригу и заштиту своју сестру и њене подвиге девичанства и чистоте. За себе искаше да му Бог подари да почетак покајању постави, Богу послужи, и спасење задобије. После топле молитве осени сестру крсним знамењем, и удаљи се од ње плачући и сам због растанка. Пробудивши се, сестра га зваше по имену, и не нашавши га горко плакаше: „Горо Божија света, говораше она, молим да смрт у теби нађем. Макар ми ти буди милостива, прими и мене овде, и дај да не изађем из тебе до гроба. Јер у свет вратити се или у њему бити не волим, нити сам достојна да живим не видећи господина брата мојега“. Плачући тако и ридајући сестра отиде међу народ и тамо тајно поживе у девствености и целомудрију, док се не престави Богу у угодности Њему како је брат беше научио. За њено престављење дознаде и преподобни и топло из срца благодараше Богу, Коме се увек мољаше за њено спасење.

Потом се преподобни Петар успе на гору врло високу и нађе у једној стени себи пећину, где се настани и своје подвиге продужи. Мразем смрзаван и сунцем опаљиван, преподобни се храњаше само дивљим биљем и горким буковим жиром, тако да у телу провођаше живљење бестелених бића. Јер он беше непоштедан и немилосрдан непријатељ телу своме, да би га од страсти очистио и у жртву чисту и живу Богу принео. Околне звери не узнемираваху преподобнога него са њим у миру живљаху, али га зато демони нападаху и преко једне змије у пештери непрестано узнемираваху. Ноћу му се демони гласовима његове сестре јављаху, као молећи га да је од зверова избави и у своју пећину прими. Но преподобни знађаше за таква и слична лукавства бесовска, и зато непрекидно појаше псалме и песме духовне Богу. Када му најзад досади често шиштање споменуте змије у пећини, он се усрдно Богу мољаше и четрдесет дана строго пошћаше, призивајући и Анђела Господњег у помоћ, па најзад изађе из пећине и именом Христовим стаде ту љуту змију прогонити из стене. Тада се пред њим појави сјајни Анђео Господњи, а старац од сјаја његовог уплашен посрну, но Анђео га прихвати и рече: „Не плаши се од мене, ја сам Михаило, Архистратиг сила Господњих, и гле, пошто си молио, сада сам ја од Њега послан и дођох да прогнам лукаву змију, која ти пакост чини. Сада ћеш видети славу Бога нашега!“. И Арханђео с мачем одмах прогна змију, а старцу рече: „Мир теби, душо која тражиш Господа! Виде ли славу Бога нашега? Гле, молбу твоју Бог преко мене испуни, и покварена и лукава змија више никада неће доћи. Пази на себе и јачај у Господу, јер ћеш многе нападе морати да поднесеш од злих духова који ти овде завиде, али их се ти немој бојати и не плаши се њихова застрашивања, него им се именом Господњим супротстави и они ће отићи посрамљени“. И Архистратиг одмах постаде невидљив. Преподобни сав у трепету и великом смирењу, бијући се у прса своја, говораше: „Ко сам ја, у страстима поцрнели и у гресима огрезли и усмрдели, те си Ти, Господе, послао у помоћ мени Твог преславног и пресветлог врховног Анђела!“ И ушавши у пећину он са сузама заблагодари Богу и Његовом Арханђелу за ово чудо.

По овом виђењу преподобни се даде на још веће подвиге, и достиже такву чистоту ума да је све ђаволске замке прозирао и молитвом и тиховањем их покидао. Ђаво се особито стараше да преподобнога одагна из пећине и са стене. Једнога дана навали на њега у виду великог облака црних гавранова који хоћаху да му очи ископају, но преподобни их одагна молитвама и произношењем исповедања вере (тј. читањем Символа вере). И многе друге пакости и привиђења причињаваше му лукави демон, али светитељ сва искушења и злостављања трпљаше, знајући да све то види Бог, Који ће га за трпљење наградити. Ненаситом љубављу према Богу, он ревносно улажаше у све веће борбе, тако да се и сами беси од његовог страдалничког трпљења срамљаху. Јер они га о стене рањаваху и хтедоше му на сваки начин доћи главе, али му ништа не могаху. Они му прећаху и гоњаху га, говорећи да је стена и пећина њихово пребивалиште, и застрашиваху га у виду разних зверова и других демонских маштарија. На све њихове замке преподобни одговараше све усрднијом молитвом и мољењем Богу, а демонима говораше: „Ако би и још веће мноштво пукова ваших на мене навалило, неће се бојати срце моје. Ако ме нападнете, показаћу смелост своју против вас у име Бога мојега“. А к Богу вапијаше: „Господе, помози ми! Смилуј ми се, Господе, немоћан сам, и душа се моја веома збунила“. И Господ милостиви свагда услишаваше молитву слуге Свога. Демони покушаваху да га наведу на помисли гордости и самопреузношења, но преподобни се ограђиваше божанским смирењем, јер свагда говораше: „Ја сам прах и пепео“ (1 Мојс. 18, 27) пред Господом мојим, и ништа без Њега не могу учинити. Зато је и пост мој и трпљење моје овде у пустињи, јер је Он Бог мој, и Спаситељ мој, и Заштитник мој, и у Њега се уздам“.

После ове сјајне победе над свим искушењима демонским Господ укрепи преподобнога и испуни га радости неисказане јављањима божанске светлости у пећини његовој дању и ноћу. Ово светлосно виђење потраја многодневно, тако да се свети једино њиме наслађиваше и на ионако худу храну своју потпуно заборављаше. Распаљен љубављу према Господу свом и Спаситељу, он само понављаше речи Давида псалмопевца: „Жедна је душа моја Бога јакога и живога. Када ћу доћи и јавити се пред Богом мојим?“ (Пс. 41, 2). У оваквим подвизима надљудским и врлинама равноангелним преподобни проживе и остале године живота свога на земљи, увек се духовно веселећи и Богу за све благодарећи. А ђаволи се више не усудише ни да му се приближе, јер их благодат Божја која беше у преподобноме, увек далеко одгоњаше. Но преподобни се од тога нимало не погорди, већ са страхом и трепетом грађаше своје спасење, увек се сећајући речи Апостолове: „Христос дође у свет да спасе грешнике, од којих сам први ја“ (1 Тим. 1, 15). Он до краја живота свога себе осуђиваше и свагда пред Господом смираваше.

Но Господ не хтеде да овај светилник остане свету непознат, те упути к њему неке богољубиве иноке. Дошавши к преподобноме они га замолише да их прими и испосничком живљењу научи, што преподобни, предвиђајуђи свој скори одлазак Богу, радо прихвати и благослови их да живе у пећинама испод њега. Пред смрт их замоли да му у стени у пећини усеку у камену место за гроб, где ће га по смрти његовој положити. Затим им на њихову молбу исприча своје житије и подвиге, па се онда по људској природи нешто мало разболе. Потом се причести божанским и животворним Тајнама Христовим, изговарајући ове речи: „Слава Богу за све!“ Најзад се још једном топло помоли, говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, прими у миру душу моју и удостоји ме да прођем кроз ваздух и покрај духова лукавства неузнемирено и без препреке, без опасности и њихове пакости, уз помоћ и одбрану Твојих светих Анђела, и вођен и спровођен њима тамо где ћу се Теби, Богу мојему, поклонити и од Тебе примити награду по великој милости Твојој и без осуде за многа моја зла дела“. Затим даде братији последњи целив и мирно предаде душу своју у руке Господа свога, Кога је од детињства толико заволео и усрдно Му подвижнички служио до дубоке старости. Упокоји се 5. јуна 1270. (или 1275.) године за владавине српског благоверног краља Уроша. Оне ноћи кад се преподобни упокојио видела се светлост од много свећа у његовој пећини и чуло се ангелско појање. Од братије је нађен ујутро где почива у каменом гробу умотан у власеницу, сјајнога лица и пећине препуне благоуханога мириса. Господ ускоро прослави и сасушене подвизима мошти преподобнога, јер даром чудотворства и миомиром изобилно их обогати. Зато се к њима стадоше стицати многобројни верници са разних страна, и по вери својој утеху и исцељења од њих добијати.

Ускоро затим пештера преподобнога би претворена у цркву Божју, и цар Душан (1331 -1355 г.) је предаде на управу старом игуману Григорију, а потом она постаде метох манастира Хиландара. Неки делови моштију преподобног Петра бише однети у Цариград и на друга места, а крајем 16. века монаси коришког манастира скрише од Турака остатке светих моштију његових у пећинску цркву манастира у Црној Реци код старог Колашина, између Митровице, Пећи и Новог Пазара, где оне и до данас почивају. – Молитвама преподобног оца нашег Петра Коришког нека Господ и нас помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин.

Тропар, гл. 1.

Као пустињски житељ и у телу Анђео и чудотворац, показао си се Богоносни оче наш Петре. Постом, бдењем и молитвама, Небеске дарове си примио, исцељујући болести оних који ти са вером долазе. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је прославио и који кроз тебе дарује свима исцељење.

Кондак, гл. 2.

Удаљивши се од људи, у пештерима каменим и пећинама, си живео, жељама Божанским и љубављу Господа твога, свети Петре. Од Њега си и венац правде задобио: Моли се непрестано за наше спасење.

КАНОН СВЕТОМ ПЕТРУ КОРИШКОМ

Песма 1., глас 4.

Ирмос: „Црвеног мора пучину“

Мени што спомен твој певати почињем у Христа молитвама својим, преподобни оче, благодат Духа измоли, молим се, да њоме светло похвалим светло живљење твоје, Петре свети, инока похвало. Од младости узраста, преподобни, безмолвијем и кротошћу и смирењем украшен, љубитељ божаствене заповести јавио си се, почетак премудрости најпре страх Божји заволе.

Христова љубав кад душу твоју распали, неповратно од света побегавши, у пустињу, оче, стигао јеси, где постом и молитвама Духа Светог ризница, Петре, да будеш, удостојио си се.

У борби с бесима по оштром вучен камењу плот своју виде растрзавану и, као верни раб Христа Владике свога, Петре блажени, радујући се, претрпео јеси.

Богородичан: Жене рађају као мајке, али не остају деве као ти, Дево Чиста, нити је иједна Бога родила, осим тебе, Богородице Чиста!

Канон

Седалан, глас 8., Подобан „Премудрости“

Богородичан: Родила си Онога, Који је пре Тебе по Оцу предвечан и оста непропадљива, стога Те, Богородице, искрено исповедамо, прослављена Владичице!

Катавасија „Отворићу уста своја“

Песма 3.

Ирмос: ,,Твоји појци, Богородице“

Уздржања огњем страсти, оче, попалив, свећа светла чистотом јавио си се; просветли душе наше, преподобни, што спомен твој, Петре, с љубављу појемо. Дрво у долини уздржања, Петре блажени, засадио си се благодаћу Духа напајано и сада плодове добродетељи исцељења пружаш појцима спомена твога.

Жудњом и љубављу за Господом својим од људског сажитељства удаљив се, до непроходног места стигао јеси, те у пештере и распукло камење населив се, сам као птица поживео јеси у Господа гледајући, Његова испуњавајући наређења, од Њега и благодат примив, преподобни, да исцељујеш болести и духове да одгониш, зато и сада вапијемо ти, оче, преблажени Петре, моли Христа Бога да грехова опроштење подари штоватељима с љубављу светога спомена твдга.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова, Богородичен (двапут)

У напасти многоплетене упавши врагова видљивих и невидљивих, обузет буром сагрешења безбројних мојих, као топлом заступљењу и покрову моме, Чиста, пристаништу Твоје благости притичем. Стога, Пречиста, из Тебе без семена оваплоћном без престанка се моли за све рабе Своје, који Те поју непрестано, Богородице Пречиста, молећи Га приљежно да опроштај сагрешења дарује онима који достојно прослављају Славу Твоју.

Песма 4.

Ирмос: „Недокучива Божија промисао“

Бесхлебан као бесплотан, дивљих биљака једењем више него масном трпезом укрепљаван, од благог Бога похваљиван, јавио си се више него Израиљ што једе ману у пустињи. Свеноћним молитвама својим ниси заспао на смрт и сада у светлости Господњој светлост видиш, нераздељиве Тројице сјајем озариван и отуда просветли душе појаца ти.

Анђелско живљење Свевидац видев, молитве твоје послушав, првога анђела на прогнање зле змије шаље ти, Михаила архистрагита.

Богородичан: Пошто су Те сви родови изабрали да красног добротом родиш Господа, измоли Га, Дево, Мати Чиста, да молитвама Својим сурових бесова најезду примири.

Песма 5.

Ирмос: „Удившие се“

Свет као варалицу омрзнувши, у пустињи у каменој пештери живећи и у њој ништа немајући, утврди се, и видљивих лопова, оче, не побоја се нити се духовним даде разбојницима.

Гавранова мноштво и зверова чељусти, бесова, оче, на тебе нападања за дечје играње држао јеси, и као камењем молитвама својим са стене их своје, Петре, одагнао јеси. Зељаним постом грло своје огорчавајући, тесним путем и тужним на земљи, оче, ишао утеси и у ширине небеске стигао јеси, неизрецивом се лепотом, Петре, наслађујеш.

Богородичан: Заиста Те славим као Мајку Божију пречисту и Теби као анђео кличем: „Радуј се, Благословена, Обрадована!“ – Вест и говор који стрепњом испуњавају – чудесно обиталиште све твари, Владичице!

Песма 6.

Ирмос: „Божаствено ово“

Богатство, преподобни, за немаштину држећи и Христа за све то стекавши и више но богаташ радујући се у пустињи, Христовом љубављу ношен, Петре, поживео. Не свеза се узама плотољубља, сластољубљем грла не умртви се, од оних у гробу страсти побегао јеси и нас што појемо твој спомен из јаме страсти изведи молитвама твојим.

Зимом, оче, изнуриван, духовном топлотом загреваше се трпећи, претрпео јеси Христа ради и горду њихову на тебе хулу и понижаване уз помоћ Христову оборио јеси.

Љубављу, оче, крепљен, Онога што створи медовну сласт и жуч на крсту нас ради окуси, горка ти јела не дојадише док ти се благодаћу Његовом у ману не претворише. Пештера твоја, преподобни оче, бесова најпре обиталиште бивши, сад је часна и света Црква божаствена, у којој се утврди и у којој спомен твој штујући од болести, исцељења примамо.

Богородичан: Оружје којим смо од давнина плећи обложили, Дево, сада узвраћа, јер Слово телесно обложено родила јеси, у две природе схваћено, од којег стрепе анђелски чинови и којег прослављамо у све векове.

Песма 9.

Ирмос: „Свак земнородни“

Христа на крсту опомињући се, распето живљење имао јеси, и конац блажени примив причасник божаствене славе јавио си се, и зато што с анђелима Богу предстојиш за појце с љубављу твога спомена, моли се колико је од ништега ума могуће похвале песму прими, преподобни, и милост од Христа измоли ономе што моли се у покајању да пости и тамо к себи очински примаш, ако и јесте велико мољено.

На дан благонарочит, с божанственим светим и врховним учшишца, спомена твога славље се утврди, са којима те, оче, у вери празнујући њих што узвелича и тебе што прослави Христа сви величајмо.

Богородичан: Пошто си Цара свију, Христа, родила, од свију узвишенија и непорочнија од анђелских сила, са Претечом и апостолима, пророцима и мученицима, све светитеље примивши, као мати умоли Сина Свога да смирени живот и спасење дарује славитељима Твојим, Мајке Божије!

Светилан : Свет си за пустињу разменио, богатство – сиромаштво стекао, плач – весеље на земљи имао, пошћењем плот осушио, молитвама душу просветлио своју, због тога славом весеља небеског обогати те Христос, Велики Дародавац, и стога те штујемо, оче Петре, врховног апостола имењаче.

Богородичан: Као човека родила јеси Христа, Анђела Великог савета, свеопевана Девојчице, чији Крст апостоли проповедаше, којим народе просветише, и преподобни, узевши га, сапоснички следише Сина Твога, и сви научише да Богородицу славе и да се клањају Рођењу Твоме.

Стихире на ”Хвалите”, глас 8.

У колесницу седе што на небу јури, дивни, и добродетељи вишеграда достигао јеси испосништвом, из пустиње гледајући на вишњи Јерусалим надземни и достојне почасти за труд и подвиге примив, с небеским главарствима се радујеш, преблажени, вечнога блага наследник и царства житељ поставши, моли се, богоносни Петре, Спасу свих да умири свет и спасе душе наше.

Подвига строгошћу, блажени, нелажно заштитив и благодаћу Духа наоружав се, Амалика победио јеси и свако мрачно таме нападање, помисао очисти и благодаћу Духа наоружав се, Амалика победио јеси и свако мрачно таме нападање, помисао очисти се, и благодаћу Духа наоружав се, Амалика победио јеси и свако мрачно таме нападање, помисао очистив оног што на висину мами разобличио си, победник над дусима јавио си се, преблажени, и санаследник Христов јавио си се, бесплотних подражавалац поставши, моли се, богоносни Петре, Спасу свих Времена и доње презрев, богомудри, високо и трајно заволео јеси божаственом љубављу, јер крст свој понесе на раме своје јеванђелски и Бога заволео јеси, пошћењем мушки победив бесовске пукове, с небеским се веселиш зборовима као непобедив, и пречисти храм желећи бесконачног живота удостојио си се, моли се, богоносни Петре, Спасу да умири свет и спасе душе наше.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, глас 4.

Горама и пештерама и понорима као на небу настанио си се, биљкама дивљим хранећи се, разбеснеле страсти плотске умртвио змју молитвама прогнао јеси и бесова навалу трпљењем победио јеси, анђеле живљењем задивио јеси, Бога Сведржитеља узвеселио јеси и Њему сад предстојећи, моли се за певаче светога Ти спомена.

И сада и увек и у векове векова, Богородичен:

Избави нас од мука наших, Мати Христа Бога, Која Си Творца свију родила, да Ти сви ускликнемо: Радуј се, Једина, Спасење душа наших!

Славословије велико и отпуст.

Чудеса Светог Пера Коришког
Исцељење немих

На Васкрс 2004. године, на поклоњење моштима светог Петра долазила је и Неда Ђукић, старица из оближњег села Горњег Јасеновика која нам је испричала о себи следеће:

На Божић 1999. године, ујутро по устајању, одједном сам изгубила моћ говора и осетила занемоћалост тела. Предходног дана сам нормално причала, обављала редовне кућне послове и потпуно здрава отишла на починак, надајући се да сутрадан, са својим укућанима прославим Божић. У стању великог страха и панике због онога што ме је изненада снашло давала сам својим укућанима знаке рукама тражећи помоћ од њих. Одмах су ме пребацили у болницу у Косовску Митровицу. Доктори су беспомоћно слегали раменима не налазећи ни узрок ни лека мојој болести. Тамо сам лежала десет дана а онда на свој захтев изашла из болнице у истом стању у ком сам дошла. Наредна три дана провела сам у свом дому, а онда сам са својим сином Ратком Ђукићем, ћерком Станом (Лазаревић) и рођаком Радославом Ђукићем дошла у Црну Реку да тражим помоћ од светог Петра. Испред светих моштију су ми очитали молитве за исцељење и после тога смо кренули кући без икаквих знакова оздрављења. Трећег дана ујутру почела сам да говорим, мада не разговетно. У наредна три дана сам све разговетније причала а снага се постепено враћала. Трећег дана све је било нормално, као да се ништа није десило. Вратила сам се својим кућним пословима благодарећи Богу и Светом Петру на чудесном исцељењу.

Пре неколико година светом Петру доведоше дете од пет година које од свог рођења не беше проговорило ни речи. Обавивши што је по обичају код кивота, родитељи су помало тужни кренули кући, не приметивши да је детету ишта боље. Мало испред њих ишао је синчић са сестрицом, која га је непрестано о нечем запиткивала: „Бато јеси ли уморан? А шта волиш да ти тата купи коња или магаре?“ И, гле чуда: „Магаре!“, проговори мали на велико удивљење пристутних. Од тада је малишан нормално говорио, а родитељи његови и данас узносе велику благодарност Богу и угоднику његовом светом Петру на указаној милости.

Разрешење од неплодности

Брачни пар Часлав и Мирјана Луковић (тренутно живе у Панчеву) 16 година нису имали деце. Године 1988. долазили су у Црну Реку да од светог Петра измоле пород. Испред моштију су им читане молитве. Ускоро је Мирјана родила Сару а потом и Дуњу, Луку, и Лану. Тако је молитвама светог Петра разрешена шеснаестогодишња неплодност и за шест година рођено је четворо златне деце. Ова срећна породица често посећује наш манастир благодарећи Богу и светом Петру на указаној милости.

Извор: crkvenikalendar.com

Pravoslavie.cl