Свети преподобни Павле Препрости

 

Овај Павле беше земљоделац у једном селу; човек прост, неук и безазлен. Он ступи у брак са женом, лепом по лицу, али рђавом по души и владању; она дуго време кришом од мужа чињаше прељубу. Једном, вративши се са посла кући, Павле затече своју жену у греху са другим. Осмехнувши се мало, он рече прељубочинцу: Добро, добро! ја заиста, не марим. Тако ми Исуса, не желим више да живим с њом. Ето ти ње; и децу храни, a ja идем и бићу монах.

И тог часа оставивши све, Павле оде од куће; и при томе никоме ништа не рече, нити укори покварену жену своју; него ћутке упути се у пустињу. И дошавши к преподобном Антонију Великом,[2] он куцну на врата његове келије. – Антоније га упита: Што хоћеш? – Павле одговори: Хоћу да будем монах. – Антоније, видевши да је он већ стар, рече му: Старче, теби је већ близу шездесет година, не можеш ти бити монах. Иди у село и ради, благодарећи Бога: јер ти нећеш моћи носити пустињачки труд и трпети искушења. – Но Павле одговори: Оче, ја сам готов да извршујем све што ми ти наредиш. – Међутим Антоније, не придајући му важност, одговори: Рекох ти да си стар, и не можеш бити монах. Одлази одавде! А ако хоћеш да будеш монах, онда иди у манастир где има много братије, који ће моћи подносити твоје слабости: јер ја овде живим сам, и по пет дана ништа не једем, стога ти не можеш живети са мном овде.

Рекавши то Антоније затвори врата и три дана не излажаше из келије због тога старца. Међутим старац сво то време остаде пред келијом, не одлазећи никуда. Четвртога дана Антоније отвори врата, и угледавши Павла стаде га поново одгонити, говорећи: Одлази одавде, старче! Што ми досађујеш? Рекох ти, да ти не можеш остати овде. – Старац одговори: Умрећу овде, а отићи нећу. – Антоније, видећи да старац нема при себи ни хлеба ни воде и да је већ четврти дан без хране, помисли у себи: „Овај старац, који није навикао да се пости, умреће од глади, и на мојој души биће грех због њега“. Зато пристаде да га прими, и рече му: Можеш се спасти ако будеш послушан, и извршиш што ти будем наредио. А Антоније, пробајући га, рече: Стој и моли се на овом месту док ја не дођем и не донесем ти оно што имаш радити.

Рекавши то Антоније остави Павла и уђе у пештеру. И читаву недељу не изађе к њему, већ га кришом кроз прозорче посматраше, и виде да он за то време непомично стоји дан и ноћ на једном месту. Тада изиђе Антоније из келије и донесе старцу палмово пруће, и оквасивши га у води рече Павлу:

Плети, старче, пруће као што ја плетем. – И плетијаше Павле пруће све до три сата по подне, а са великим трудом исплете петнаест лаката. Антоније пак погледавши рече: Ниси исплео петнаест лаката. Антоније пак погледавши рече: Ниси добро исплео. Расплети, па поново плети. – Међутим већ беше седми дан откако му ништа није био дао да једе. А све то чињаше Антоније ради тога да Павла отера од себе, јер је мислио да ће старцу досадити па ће отићи од њега. Павле пак продужи посао: са великим трудом расплете уже и поново га плеташе; али, иако гладан и већ у годинама, он се не растужи, нити се сневесели, нити узропта, нити се разгневи. Антоније се сажали на њега, и када сунце би на заходу он рече Павлу: Старче, хоћеш мало хлеба? – Павле одговори: Како ти хоћеш, оче. – Овакав одговор потресе Антонија, јер Павле, иако гладан није хтео да глад утоли хлебом, него је предао себе Антонијевој вољи. И поједоше мало хлеба са водом, па уставши узнесо ше благодарност Богу. Но свети Антоније стављаше Павла на пробу и у молитвама: сам по читаве ноћи не спаваше и певаше псалме са многим метанијима, а Павле се и у томе показа трпељив и бодар.

Једном када јеђаху, Антоније нареди Павлу да поједе мало више хлеба, јер га сажаљеваше пошто још не беше навикао да се поети много. Али Павле одговори: Ако ти, оче будеш јео још, онда ћу и ја. – Мени је доста, одговори Антоније, јер сам монах. – На то Павле рече: И мени је доста, јер и ја хоћу да будем монах.

И Павле извршиваше све што му Антоније наређиваше. Једном му Антоније нареди да му сашије одећу. Када је Павле саши Антоније му рече: Рђаво си је сашио; распарај је и поново шиј. – А када је поново саши, Антоније опет нареди да је распара и поново шије. Све то чињаше Антоније, да испита Павлово трпљење и послушност. А Павле ни најмање не узропта због тога, већ с усрђем и љубављу испуњаваше сва наређења Ангонијева. Видевши да је Павле по свему способан за пустињачки живот, Антоније му рече: Ето, ти си у име Господа Исуса постао монах. – И нареди му Антоније да живи усамљенички, начинивши келију за њега, на растојању од своје келије колико се четири пута може добацити каменом. И пребиваше блажени Павле близу светог Антонија у тој засебној келији, трудећи се дан и ноћ у монашким подвизима, због чега и доби власт над духовима нечистим да их изгони, и да исцељује болести.

Једном доведоше светом Антонију младића у коме беше дух нечисти, веома опак и велик, један од кнезова таме, који хуљаше Бога. Но Антоније рече: Није то мој посао, јер нисам добио од Бога власти над најсилнијим бесима, него Павле препрости има тај дар. – И оде он с младићем к Павлу и рече му: Аво Павле, истерај из овог младића духа нечистог, да би се он вратио здрав кући својој хвалећи Бога. – Павле на то рече: A ти, оче, зашто га ниси истерао? – Антоније одговори: Имам један други посао, и зато га доведох теби. – И оставивши бесомучнога младића код Павла Антоније отиде. А Павле, помоливши се Богу, рече бесу: Ђаволе, отац Антоније ти наређује да изађеш из овога младића. – А ђаво с грдњом одговори: Нећу изаћи, свезли и лажљиви старче. – Тада Павле, узевши кожу у којој је ходио, стаде га бити говорећи: Излази! наређује ти Антоније. – Но ђаво не излажаше. – Тада Павле рече: Или ћеш изаћи, или ћу ја отићи и казати Христу, и биће рђаво по тебе. – Али ђаво, хулећи и на Христа, говораше: Нећу да изађем. – Тада се Павле разгневи на ђавола, и у подне, када у Египту сунце пече као Вавилонска већ, попе ce на камен и остаде као непомични стуб, вапећи ка Христу и говорећи: Господе Исусе Христе, распети за време Понтијског Пилата, Ти знаш да нећу сићи са овога камена, па макар и умро на њему, и нећу окусити ни хлеба ни воде док ме не услишиш и не истераш беса из овога младића. – Док он то још говораше, бес стаде викати: Излазим, излазим, и не знам где ћу се обрести. – И изишавши претвори се у велику змију од седамдесет лаката, и баци се у Црвено Mope. – Тако свети Павле победи ђавола простотом и смиреношћу својом; јер мале ђаволе изгоне људи велики у вери, а главне кнезове бесовске побеђују људи смирени, као овај свети Павле.

Блажени Павле имађаше и дар прозорљивости. Једном приликом, ушавши у један манастир, он стаде крај цркве и посматраше с каквим ко мислима улази у цркву. Беше вечерње, и сви. улажаху у цркву ведра лица и светле душе, и са сваким од њих улажаше с радошћу и Анђео хранитељ. Али један брат иђаше у цркву мрачна лица, потамнеле душе, окружен бесима, при чему га сваки вуцијаше к себи, а његов Анђео хранитељ иђаше за њим издалека, тужан и уплакан. Видевши то, светитељ се ожалости, и силно туговаше за погинулог брата; од велике туге он и у цркву не уђе, него сеђаше изван ње и плакаше. А кад се црквена служба заврши, сва братија излажаху онакви какви и улажаху, Божанска светлост их озараваше. Угледа преподобни Павле и онога брата који при улажењу у цркву беше мрачан и потамнео; а гле, лице његово сада беше светло као лице анђела, и благодат Духа Светога осењаваше га, и Анђео хранитељ радосно га држаше за руку, а бес издалека ридаше и не могаше му се ни најмање приближити.

Видевши тако брзу промену на томе брату, блажени се обрадова, и заустави га, и пред свима исприча шта је видео, па онда упита тога брата за разлог тако изненадне промене код њега. А он, видећи себе изобличена Божјим откривењем, исприча пред свима све о себи, говорећи:

„Ја сам веома грешан: много година проведох ја све до данашњега дана у нечистоти. Но ушавши данас у цркву, чух где читају светог пророка Исаију, или боље – Бога који преко њега говори: Умијте се, очистите се, уклоните злоћу из душа ваших пред очима мојим, научите се добру; и ако греси ваши буду као скелет, постаће бели као снег (Ис. 1, 16. 17. 18). Чувши то, мени се душа потресе, отворише ми се духовне очи и ја, сагледавши беду и погибао своју, уздахнух и у срцу свом рекох о Богу: Ти си, Господе, дошао у свет да грешнике спасеш, као што си ми то сада казао преко Пророка свог; учини то стварно са мном грешним. Јер ево обећавам да одсада, помоћу Твојом, не само нећу чинити никаква зла, него ћу и одбацити свако безакоње и послужити Теби, Господе, чистом савешћу; само ме Ти сам прими кајућег се, и не одбаци мене који падам пред Тобом – Са таквим обећањима, продужи он, изиђох из цркве, решивши у срцу своме да не грешим пред Богом“.

Чувши то, сви громким гласом прославише Бога који прима свакога који My прибегава с покајањем.

Тако прозорљив беше свети Павле, јер се за простоту и безазленост своју испуни благодати Божије. Та и ко је тако при јатан Богу као безазлени? Господ говори кроз уста Псалмопевца: Безазлени и праведни прилепљиваху се к Мени (Пс. 24, 21).

Преподобни Павле проживе у светој простоти својој много година и, сатворивши многа чудеса, отиде ка Господу.[3] Он, који на земљи беше прост и неук, сада је премудар на небу, мудрији од свих мудраца овога света, и са мудрим херувимима созерцава он Христа, Божију Силу и Божију Премудрост. Јер права је мудрост – бојати се Бога, и угађати My служећи My y простоти духа и безазлености срца. Молитвама, Господе, угодника Твог Павла преподобног, умудри нас у вршењу заповести Твојих; дај нам имати страх Твој – почетак мудрости, да бисмо, уклонивши се од зла страхом Твојим, творили добро пред Тобом и обрели милост Твоју занавек. Амин.

 

Fuente: crkvenikalendar.com

 

Pravoslavie.cl