Свети преподобни Никон Сухи

 

ОПОМИЊИТЕ се сужања као да сте с њима свезани (Јевр. 13, 3), – тако заповеда сужањ о Господу, свети апостол Павле. Покоравајући се овој заповести, опоменимо се чудеса блаженог сужња Никона, преко кога се очигледно пројави сила Господа који сужње ослобађа окова. Овај блажени сужањ Никон беше из града Кијева, син веома угледних родитеља. Дошавши у Печерски манастир он добровољно пороби у послушност Христу разум свој и себе васцелог, и постаде искусан монах. Затим, у време најезде злочестивих Татара, он би са светим Евстратијем Печерским заробљен од њих истовремено, и одведен из манастира у њихову земљу, и држан тамо у оковима. Један христољубиви житељ града Кијева допутова тамо да откупи заробљенике, но блажени Никон се уклони од њега; а тај христољубац помисли да Никон поступи тако зато што има у Кијеву богате сроднике и жели да га они откупе. Пошто откупи многе заробљенике, тај се христољубиви човек врати у Кијев и исприча о блаженом Никону. Када то дознадоше Никонови сродници, они одоше к Татарима са великим благом да откупе Никона, али блажени Никон им рече: Немојте узалуд трошити своје благо. Да је Господ хтео да будем слободан, не би ме предао у руке ових безаконика: јер Он сам предаје у ропство оне које хоће. А ми: „добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати?“ (Јов. 2, 10). – Сродници укорише блаженога, и не откупивши га вратише се натраг са својим благом. После тога Татари, видевши да им се жеља не испуни, стадоше немилосрдно мучити слугу Божјег. И мучише они блаженога пуне три године сваки дан: злостављаху га, везиваху га, окиваху га по рукама и ногама, опаљиваху га огњем, параху га ножевима, мораху га глађу и жеђу, не давајући му ништа јести некада по дан, некада по два, некада по три; лети га по три дана држаху на врелом сунцу, а зими га бацаху у снег и мраз. Све му то чињаху безбожни Татари, да би он откупио себе; но блажени Никон благодараше Бога за све и мољаше Му се непрестано. Затим, након извесног времена он објави својим мучитељима да ће га Христос забадава ослободити из руку њихових, о чему је он већ обавештен. И говораше им: Мени се јави брат мој Евстратије, кога ви продадосте Јеврејима да га разапну. Зато ће они осуђени бити заједно са претцима својим који су викали: „крв његова на нас и на децу нашу“. А ви, бедници, бићете мучени заједно са Јудом који је продао Господа на крсна страдања. Мученик који ми се јави рече ми, да ћу ја кроз три дана бити у манастиру, ради молитава светих отаца Антонија и Теодосија и осталих угодника Печерских с њима.

Чувши то, Татарин који преподобнога беше одвео у ропство, помисли да преподобни намерава побећи, па му подсече жиле под коленима, да не би могао побећи, и усто постави јаку стражу око њега. Но трећега дана, у само подне, када сва стража са оружјем у рукама окружаваше преподобнога, блажени сужањ изненада постаде невидљив, а стражари само чуше глас који говораше: „Хвалите Господа с неба!“

И тако светитељ би на чудесан начин невидљиво пренесен у Печерску цркву Пресвете Богородице, и то у време када се на Божанственој литургији поче певати Причастен. И одмах се сва братија слегоше око њега, и питаху га на који је начин доспео овамо. Но он спочетка хтеде да прикрије ово превелико чудо. Међутим сви који га окружаваху, видећи га окована у тешке ланце и све тело његово покривено гнојавим ранама, а нарочито видећи како му крв цури из подсечених жила, тераху га на све могуће начине да им каже истину. Стога он, и против своје воље, напослетку исприча им све шта се збило, али им не даваше да му скину окове с руку и ногу. На то му игуман рече: Брате, да је Господ хтео да ти останеш у овим оковима, Он те не би избавио из ропства; зато се покори нашој молби. – После тога скинуше окове с преподобнога, и братија направише од њих стварчице, потребне за олтар.

Након не много времена, пошто са Татарима би закључен мир, допутова у Кијев онај Татарин који је држао блаженог Никона у ропству. Допутовавши у Кијев, он посети Печерски манастир. Видевши тамо свог бившег роба, блаженога Никона, он га познаде, и подробно исприча све о њему игуману и братији; и више се не врати натраг у своју земљу, него испуњен умилењем он прими свето крштење, и заједно са другим Татарима који такође беху дошли у Кијев, постаде монах, и с њима оконча живот свој у покајању у Печерском манастиру, служећи као послушник и ученик бившем робу своме – блаженоме Никону.

Бише и многа друга предивна чудеса овог блаженог и светог оца Никона, од којих ћемо споменути нека. – Једном, када блажени беше још у ропству, разболеше се заробљеници од глади и беде толико да бејаху близу смрти. Тада блажени, и сам роб са њима, заповеди им да ништа не окушају од хране незнабожаца, и молитвом својом подари свима оздрављење, и учини да се на невидљив начин ослободе уза.

Другом приликом, док блажени још беше у ропству, разболе се Татарин који га је и одвео у ропство; и када беше на самрти он заповеди својим женама и деци да роба Никона распну више његовог гроба. Но овај блажени роб, провидећи духом да ће се овај Татарин покајати на крају свога живота, помоли се за њега и исцели га, те на тај начин спасе и себе од смрти телесне, и овог Татарина не само од смрти телесне већ и од душевне.

Овај блажени Никон назива се „Сухим“ због велике испошћености тела. А то наступи код њега од великог пошћења његовог и од силне крви која му истече у ропству, те је могао заједно са пророком Давидом рећи за своје здравље, поремећено у ропству; „сасуши се као цреп крепост моја“ (Псал. 21, 16), „и кости моје као топионица огореше“ (Псал. 101, 4). И ми, дивећи се чудесној сили његовој, не телесној него оној која је својствена Бестелесним Силама Небеским, шта ћемо рећи? Само оно што и свети апостол: „Ово благо имамо у земљаним судовима“ (2 Кор. 4, 7). Овај сужањ, чудесно ослобођен окова, при свој сухости телесној, заиста гораше огњем љубави Божије, сијајући добрим и богоугодним делима. Затим он би ослобођен и од окова тела, и за пролазну сухоту у овом животу он после смрти доби од Бога неувенљиву нетрулежност тела свога, у којој оно и до сада пребива у пештери; духом пак својим он уђе у „наследство непропадљиво, чисто, које неће иструнути ни увенути, сачувано на небесима“ (1 Петр. 1, 4), крај извора вечнога живота, и доби неувенљиви венац славе. Тим венцем нека се на молитве преподобног угодника Божјег Никона, удостојимо и ми бити овенчани од Цара славе Христа Бога, коме слава са беспочетним Оцем Његовим и с Пресветим и Благим и Животворним Духом, сада и свагда и кроза све векове. Амин.

 

Извор: crkvenikalendar.com

 

Pravoslavie.cl