Православни поглед на јогу

joga0011992_orig

ЂАКОН ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ 

 

На Западу – у Европи и Америци – јога се већ одавно не осећа као „гошћа са Истока“. У адаптираном и поједностављеном облику јога је чврсто заузела своје место у савременој масовној култури. Последњих година то се дотакло и Русије. Појавило се много јога центара у којима се она предаје или као древна духовна традиција која води ка унутрашњем савршенству или као комплекс физичких вежби за оздрављење тела.

Међу посетиоцима тих центара нашли су се и људи који себе називају православним хришћанима. Многи од њих сматрају да бављење јогом не противречи њиховој вери и осетљиво реагују на речи свештеника и богослова који говоре да је хришћанину недопустиво да се бави јогом. Разлог тако оштре реакције остаје несхватљив за њих.
* * *

Маја 2009. године Свјатејши Патријарх Московски и све Русије Кирил, говорећи на студентском фестивалу „Вера и дело“, на питање о јоги је одговорио овако: „Бављење јогом има два дела. Један од њих су физичке вежбе. Стручњаци из фискултуре могу дати тачну оцену тим вежбама и ничег лошег у самој техници тих вежби нема“. Његова Светост је напоменуо и да јога уопште није самофискултура, већ да се она ослања на потпуно дефинисану религију и претпоставља одговарајућу духовну праксу.

„Јога је праћена медитацијом и према томе ја имам велики опрез“, приметио је Свјатејши Патријарх. Он је нагласио посебно да се при коришћењу таквих врста вежби може разорити национална самосвест човека, његов културни идентитет и упозорио на експериментисање са медитацијом. Патријарх је, у виду примера, поделио своје утиске из разговора у Индији са Русима који су се озбиљно бавили хиндуистичком духовном праксом.

Предстојатељ друге Помесне Православне Цркве – Архиепископ Албански Анастасије (Јанулатос) је својевремено написао текст са називом „Јога“. У тексту он пише:

„Многе вежбе јоге имају мали позитиван ефекат на одређене људе, у крајњој мери, исти као и друге врсте вежби. Међутим, уопштено говорећи, ове вежбе улазе у структуру хиндуизма и представљају етапу у ширем и уопштенијем духовном узрастању. Њихов коначни циљ је нешто веће од просто доброг физичког осећаја… И преклањање колена у нашој молитвеној традицији нису прости физички покрети тела, већ су повезани са дубљим процесима и израз су одређеног расположења и стања душе које стреми духовним циљевима; на исти начин су и комплексније вежбе јоге повезане са хиндуистичким веровањима и индијским духовним, религиозним искуством.“

Набројавши осам нивоа – етапа традиционалног пута јоге, усмереног на последњи циљ – „ослобођење“, архиепископ Анастасије примећује да „иако се на првим етапама чувају неки елементи свести, на последњој етапи јоге долази до савладавања чак и самосвести. Они не виде боју, мирис, звукове, осећања и нису свесни ни себе ни било кога другог. То се сматра знањем, просвећеношћу. Ова техника је усмерена на везу са Апсолутом и за њу суштинске истине хришћанства о Христу Спаситељу, благодати, несебичној љубави, Животворном Крсту немају никвог значаја“.

Затим, архиепископ критикује покушаје неких Грка да очисте јогу од свега индијског и учине је „хришћанском“. Овим поводом архиепископ Анастасије примећује да, када би то заиста било могуће, у најбољем случају би се добила нека метода „достизања дубоке тишине од стране човека, избављења од унутрашњих потреса које стварају наше жеље, интереси и фантазије“. Међутим, „нема потребе да се тражи такав метод јер би он довео до противречних резултата: апсолутна аутономија људског духа и превелика збрка. Сагласно хришћанској вери, духовни живот са њеним завршетком представља дар Божије благодати, а не достигнуће независне човекоцентричне технике. Сем тога, за нас, православне хришћане, постоји исихастичко искуство источног хришћанства где се уз одређене религиозне услове може достићи свети духовни живот у Христу, мир и „исихија“ (тишина) у љубави.“

Архиепископ Анастасије такође обраћа пажњу на чињеницу да у Грчкој, бројни центри у којима се изучава јога намерно скривају њено религиозно порекло и корен, самим тим уводећи у заблуду људе који немају довољно знања о религијама.

Православни свештеник Михаил Плотников који је много година посветио изучавању религиозних традиција Индије, у једном од својих интервјуа напомиње да „јога представља монашку праксу, која на почетку подразумева одрицање од противприродних жеља (то јест, од греховних, порочних жеља), затим од природних жеља (брак, богатство и др.) а на крају – уопште од свих жеља. На пример, класична хиндуистичка раџа јога која је описана у „Јога сутра“ Патанџали има осам нивоа. Пролазећи почетне ступњеве, јогин уз помоћ аскезе и специјалних вежби задобија контролу над својим физичким и „тананим“ телима. На вишим ступњевима он задобија контролу над психом и стиче искуство усредсређеног сагледавања (медитације). Притом практично треба да не једе и не пије, да мало спава и дише, да буде равнодушан према похвалама и увредама, да ништа не осећа, да заустави поток својих мисли, у потпуности се сконцентрише у себи на некој тачки и да уђе у стање транса. И ето, тада у унутрашњу празнину и тишину треба да уђе светлост коју јогин доживљава као светлост сопствене „божанствености“…

Јогини сматрају да се након заустављања психичких процеса и достизања самадхија, то јест стања усредсређености без садржаја, „спаљују семена карме“ и то гарантује одсуство новог рођења и дозвољава да се у сваком тренутку заувек ослободи од тела… Управо таквом, истински аскетском јогом у Русији се мало ко бави… сви могући гуруи и власници јога центара у Русији реално се баве њу-ејџ јогом, у којој практички одсуствује аскетизам, и само се ретко практикује привремено осамљивање, медитација, читање мантри које су потребне за ослобађање мисли и усредсређивање. Циљ такве јоге је некакав спокој, улазак у блажено стање и ништа више од тога.“

Даље се отац Михаило посебно зауставља на разобличавању неких митова о јоги које шире њени западни следбеници: „Не једном сам имао прилике да слушам или читам тврдње руских следбеника јоге, да ето, индијски јогини живе дуго и срећно, да не обољевају од хроничних обољења, не осећају навалу стресова и нерешених проблема. То је лаж, мит… Свеопште спровођење здравствених прегледа која је постојала у Индији (први и последњих пут) 80-их година, показала је да су јогини, којих тамо има неколико милиона, живе просечно мање чак и од обичног становника Индије и страдају од масе обољења. На пример, катаракте очију јер се непрестано концентришу на сунце, ишчашења зглобова, постојања артритиса и артроза због честих, дуготрајних неприродних положаја. Јогини страдају од низа обољења горњих дисајних путева и гастроинтестиналног тракта јер сваки дан спроводе клистирање, гуменим цевима чисте носну шупљину тако да временом практично уништавају слузокожу у желуцу и носној шупљини… Без обзира на то што сви они, уз изузетак ожењених шиваита, дају завет безбрачности, огромна већина јогина пати од хроничних полно-преносивих обољења. Јогини који не желе да се одају блудној страсти веома често кастрирају себе на зверски начин…“

Отац Михаил даје следећи закључак: „Говорећи о духовној опасности од бављења јогом, може се кратко рећи: ако се будеш бавио аутентичном хиндуистичком или будистичком јогом – доспећеш у самообману – себе ћеш сматрати „богом“. Ако се будеш бавио њу-ејџ јогом – такође ћеш упасти у обману… Од бављења фитнес јогом нема озбиљних духовних последица, међутим, као по правилу, фитнесом се баве људи који уопште не живе никаквим духовним животом… По мом мишљењу, правилније је рећи да сваки фитнес, не само са елементиме јоге, није сам по себи користан за душу. Људи, који се исувише баве својим спољашњим изгледом и здрављем, самим тим сведоче да не живе духовним животом.“

Потребно је такође навести мишљење и јеромонаха Серафимa (Роуза) који се у младости, пре примања Правослaвља такође доста времена бавио источном праксом медитације: „Пре скоро двадесет година монах-бенедиктанац Дешане је писао о свом искуству претварања јоге у „хришћанско“ учење… Свако ко разуме природу прелести или духовне заблуде препознаће у том опису „хришћанске јоге“ тачне карактеристике оних који су духовно сишли са пута… Исто оно стремљење према „светим и божанским осећањима“, иста та откривеност и спремност да се буде „узнесен“ неким духом, иста она трагања не за Богом, већ за „духовним утехама“, самоопијеност која се погрешно доживљава као „стање благодати“, иста она невероватна лакоћа којом човек постаје „сагледавалац“ или „мистик“, иста „мистичка откровења“ и лажна духовна стања. То су заједничке карактеристике људи који су упали управо у стање духовне заблуде…“

На крају бих желео да цитирам запис разговора који је учинио митрополит Јеротеј (Влахос) – на његову молбу један од светогорских Стараца је кратко означио основне разлике православне Исусове молитве од индијског типа јоге и медитације:

„Прво: Исусова молитва непоколебљиво исповеда веру у Бога који је створио васељену и Који управља њоме љубећи је. Он је добропажљиви Отац који се стара да спасе Своје створење. Спасење се постиже у Богу. Ми Га из тих разлога приликом молитве умољавамо, говорећи: „Помилуј ме“. Самоискупљење и самообожење једнако су страни атлетама умне молитве, јер то је грех Адамов, греховни пад. Он је желео да постане Бог изван Божијег домостроја и промисла о њему. Спасење се не постиже „кроз нас саме и из нас самих“, како умишљају човекообразни философски системи, већ се, напротив, задобија „у Богу и кроз Бога“.

Друго: Исусовом молитвом се не бије бој за сусрет са безличним богом. Ми не тежимо уздигнућу у „савршено ништа(вило)“. Наша молитва управља пажњу на личност Бога, Богочовека Исуса, те из тог разлога говоримо: „Господе Исусе Христе, Сине Божији“. Божанска и људска природа сједињују се и сусрећу у Христу, наиме, у свеукупном Богу Слову и свеукупном човеку: Јер у Њему обитава сва пунота Божанства телесно (Кол. 2:9). Према томе, у православном монаштву налазимо блиску повезаност антропологије и сотириологије са христологијом. Ми љубимо Христа и неодступно држимо Његове заповести. Велики значај придајемо том послању. Упорно истичемо да се Христове заповести морају сачувати. Он је Сам рекао: Ви сте пријатељи Моји ако mвopume што вам Ја заповедам (Јн. 15:14). Волећи Христа и чувајући Његове заповести удостојавамо се сједињења са свецелом Светом Тројицом.

Треће: Непрестана Исусова молитва не одводи у стање гордости. Религијско-философска учења, која су малопре назначена, запоседнута су гордошћу. Ми пак, помоћу Исусове молитве, тежимо блаженом стању смиреноумља. Ми велимо: „Помилуј ме грешног“, сматрајући себе најубогијим и најгорим од свих. Ми не презиремо ни једног од наше браће. Атлети Исусове молитве стран је сваки понос и гордост. Ко год испољава гордост, близу је малоумности.

Четврто: Као што смо малочас нагласили, спасење није апстрактно стање него сједињење са Богом, Светом Тројицом у Личности Господа нашег Исуса Христа. Додуше, ваља подвући да ово сједињење не потире људски удео – ми не бивамо „прогутани“, будући да смо и сами личности.

Пето: Са узрастањем наше молитвене зрелости постајемо способни да разлучујемо грешке. Постајемо кадри да опазимо, предупредимо и пресечемо покрете сатане и демона и, истовремено, да приметимо и препознамо енергије Христа. Почињемо да запажамо обмане ђавола који се, више него често, преобликује и у анђела светла. Дакле, почињемо да разлучујемо добро од зла, нетварно од тварног.

Шесто: Подвиг „Исусове молитве“ повезан је са очишћењем душе и тела од нагризајућег дејства страсти. Наш циљ није стоичка апатија него, далеко више и другачије од тога, динамичко стање бестрасности. Ми не тежимо усмрћењу страсти већ њиховом преображењу. Без бестрасности не може се поћи у загрљај Богу и спасењу. Баш зато што је ова љубав ка Господу упропашћена и изопачена, ми улажемо напоре за њено преображење. Ми бијемо љуту битку за преобликовање изопачених стања душе која у нама подстиче ђаво. Не можемо бити спасени без ове личне борбе која се води уз помоћ благодати Христове. Према увиђању Светог Максима Исповедника, „духовно спознање без подвижничког живота (прочишћења срца) јесте богословље демона“.

Седмо: Ми Исусовом молитвом не покушавамо да ум одведемо у савршено ништавило, већ покушавамо да га вратимо у срце и тако доведемо благодат Божију у душу, одакле ће се, надаље, проширити и на тело. Јер гле, Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17:21). Према учењу наше Цркве, лоше је телесно мудровање, а не тело као такво. Наша намера није да се отарасимо „одеће душе“, чему теже неки философски системи, већ да је пресаздамо и спасемо. Ми, дакле, не тежимо да уништимо тело, већ пружамо отпор покушајима да се оно обожава. Сходно томе, не желимо ни затирање живота. Ми не хитамо стању у којем престаје жеља за животом услед уклањања од патњи. Ми упражњавамо Исусову молитву зато што жеђамо за животом, желећи да вечно живимо са Богом.

Осмо: Ми нисмо равнодушни према судбини света који нас окружује. Учења на која сте раније указали избегавају да се упусте у тешкоће и тегобе људи како би се, тако сматрају, лакше задобио мир и бестрашће. Ми стремимо супротном: ми се непрестано молимо за свакога и за све. Ми смо молитељи у име целог света. Уосталом, спасење јесте сједињење са Христом кроз заједницу са другим личностима. Не можемо уживати спасење сами за себе. Радост коју стичемо по цену ограђивања од других људи није, заправо, истинска радост.

Девето: Не дајемо велики значај психотехничким методама и разноразним положајима тела. Додуше, држимо да су неки од њих погодни за усредсређивање ума у срце, које је његова суштина. Затим их, пак, сасвим напуштамо као непотребне. Понављам, ми не трагамо за бестрасношћу као негативним стањем, већ за задобијањем божанске благодати.“

www.svedokverni.org