СЕЧА КНЕЗОВА: На данашњи дан 1804. Турци покушали да обезглаве српски народ!

Данас се навршава 215 година од Сече кнезова, догађаја који је непосредно претходио Првом српском устанку.

Све је почело повратком јаничара у Београдски пашалук и поделом земље између дахија Аганлије, Кучук-Алије, Муле Јусуфа и Фочић Мехмед-аге, који су народу наметнули невиђену диктатуру, између осталог, и укинувши повластице које је Селим Трећи дао Србима. Одлучни да спрече устанак и заплаше народ, дахије су 4. фебруара 1804. извршиле покољ над око стотину највиђенијих Срба тога доба, међу којима су се нашли Илија Бирчанин, Алекса Ненадовић, Хаџи-Рувим и други. Срећом, појединци (међу којима су били Карађорђе, Васа Чарапић, и многи други) су избегли смрт, и већ 14. фебруара исте године сазвали Сабор у Орашцу, више него икад одлучнији да крену у ослободилачку борбу за свој народ.

Циљ дахија је био да погубљењем кнезова спрече побуну, али је она само убрзала избијање Првог српског устанка.

После повратка јаничара у Београдски пашалук, њихове вође дахије су убиле Хаџи Мустафа-пашу и преузеле власт. Њих четворица: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић су поделили пашалук на четири дела и увели диктатуру. Дахије су укинуле повластице које је султан Селим III дао Србима 1793. и 1794. године, сами убирали порезе и друге дажбине, судили и пресуђивали по својој вољи.

Стање у пашалуку створено јањичарским терором утицало је на уједињење свих српских друштвених снага (сељачке масе, старешински и трговачки слој) да се дигну на устанак. У Земуну се окупио велики број Мустафа-пашиних пријатеља, Срба и Турака, међу којима је најактивнији био Петар Ичко, а на турској страни највише се истицао некадашњи пашин благајник Хасан-бег, на чијој је страни био и приличан број спахија, који су били угрожени од дахија. Они су већ у лето 1802. године покушали да организују неки већи покрет у пашалуку, али су због преране акције око Пожаревца и испод Авале, претрпели неуспех. После овог пораза, притисак који су дахије вршиле на спахије био је све већи. Побуњеници су већ тада упутили писмо Цариграду у којем траже помоћ султана Селима III.

Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку. Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.

Сеча кнезова

Oво писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јаничара и у Кочиној крајини.

Народна епика је била врло развијена у доба Првог српског устанка и пропратила је све значајније догађаје из устаничких борби. Филип Вишњић у својој песми Почетак буне против дахија бележи овај догађај стиховима:

„Поћи ћемо из нашега града

Кроз нашије седамн’ест нахија,

Исјећ’ ћемо све Српске кнезове,

Све кнезове, Српске поглавице,;

И кметове, што су за потребе,

И попове Српске учитеље,

Само луду ђецу оставити,

Луду ђецу од седам година,

Пак ће она права бити раја,

И добро ће Турке послужити.”

Они које су Турци убили током сече кнезова су:

• Кнезови: обор-кнез Илија Бирчанин из Суводања, обор-кнез Алекса Ненадовић из Бранковине, кнез Стеван Андреић Палалија из Бегаљице, кнез Стојан (или Стефан?) Михајловић из Зеока, кнез Теофан из Орашја (Смедеревска нахија), кнез Петар (ресавски кнез) из Црквенца, кнез Марко Чарапић из Белог Потока, итд.
• Хајдуци: кмет Јанко Гагић (буљукбаша) из Болеча, буљукбаша Буљубаша Мате из Липовца (Крагујевачка нахија), итд.
• Свештена лица: игуман Хаџи-Ђера из манастира Моравци, архимандрит Хаџи-Рувим из манастира Боговађа, итд.
• Остали (нејасно): Рајица из Забрђа (из нахије пожаревачке), Гаврило Буђевац и други.

Уједно су и Мула Јусуф у грочанској нахији, Кучук Алија у Поморављу, а Мехмед-ага Фочић у западној Србији вршили покоље. Побијено је више од стотину виђенијих Срба.

Они који су Дахије хтели убити током сече кнезова али су се на време склонили од потере су:

• Кнезови: кнез Грбовић из Мратишића (код Ваљева), /обор-кнез Станко из Љутица (кнез Тамнавски), кнез Лаза Мартиновић из Богатића (кнез Мачвански), кнез Михајло Ружичић из Метковића (кнез Поцерски), кнез Јован из Крснице, кнез Јован из Ландова, итд.
• Трговци: Ђорђе Петровић Карађорђе из Тополе.
• Свештена лица: протопоп Марко из Остружнице, протопоп Никола, из Ритопека, итд.
• Остали: Васо Чарапић из Белог Потока, Хаџи-Мелентије, Стево Јаковљев из Лијевча, Ђорђије Гузоња и његов брат Арсеније из Железника, итд.[тражи се извор]
  Последице

Овај чин није смирио Србе, него их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу 14. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе.

Дахије су у ноћи између 5. и 6. августа на острву Ада Кале на Дунаву , погубљене од стране Миленка Стојковића.

Погубљење кнезова Алексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувеним Мемоарима („одведени су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре“), а опевао слепи гуслар Филип Вишњић у песми Почетак буне против дахија.

Извор: hronograf.net

Pravoslavie.cl