О символици и великој сили кађења

Кадионица је један од основних богослужбених предмета и символа православног богослужења. Још од апостолских времена вршено је кађење у време молитве о чему сведоче древни Црквени списи и светоотачка литература. У металну кадионицу, у којој је претходно зажарено парче угља или дрвета, поставља се мирисна смола која се може узети од неколико врста дрвећа са истока, и која се назива – тамјан. При сагоревању, тамјан образује благоухани дим – тимијан.

254924-p

Спаљивање жртава пред Богом, појавило се на Земљи још у давна времена. Довољно је само да поменемо жртву праведног Авеља. Сам Господ је у Старом Завету наредио Мојсеју направити у Скинији посебни Жртвеник за свештено испаравање ароматичних материја. Мудраци са истока, који су дошли да се поклоне Витлејемском Богомладенцу Христу, између осталих дарова предали су Исусу у јаслама и тамјан, чиме су посведочили да рођени од Пресвете Дјеве Марије није обичан човек, већ Бог који је постао Човек. Јер, само Богу приличи даровати тамјан и они су му као Богу то и поклонили. Свети Јеванђелист Јован Богослов видео је у Откровењу, у Небеском Храму, Ангела који је држао златну кадионицу. Зато, у религиозно-обредној символици дим тамјана означава молитву. На то је указано у Светом Писму, и то управо у Откровењу светог Апостола Јована Богослова: «И када узе књигу, четири жива бића и двадесет и четири старешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих». (Отк. 5,8).

254927-p

Као што се благоухани дим тамјана лако подиже на горе, тако је дужна и искрена молитва, која исходи из очишћеног срца, да се лагано уздиже ка Богу. И као што тимијан има пријатан мирис, тако само оно мољење које се врши са љубављу и смирењем, јесте пријатно Богу. Свети Апостол Павле каже: «Угледајте се, дакле, на Бога као деца вољена. И живите у љубави као што је Христос и нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис». (Еф. 5, 1-2). Из наведених речи ми закључујемо да је старозаветно кађење у ствари било праобраз великог благоухања искупитељског и крстоваскрсног подвига Спаситеља света – Господа Исуса Христа.

Колико је кађење још у Старом Завету било значајно и благодатно, можемо закључити из само пар примера. Када је за поновљењо роптање Јевреја против Бога и светог пророка Мојсеја, Господ почео да кажњава Израиљћане, првосвештеник Арон је ушавши у центар, међу народ, почео вршити кађење. И гнев Божији се прекратио а грех је био опроштен. (Књига Бројева 16, 41-48). Свети пак Пророк Захарија је управо у време кађења у Храму, од Ангела Господњег добио вест о рођењу сина – Великог Јована, Претече и Крститеља Господњег. Из свега је видно да кађење није само символика већ реално давање Благодати Божије и огромна помоћ људима.

254925-p

По тумачењу Светих Отаца, огањ као материја која сажиже и загрева, у суштини символише Божанство. Стога, огањ угља у кадионици означава Божанску природу Христову, а сама материја угља – Његову Човечанску природу. Тамјан пак – символише молитве људи, које се приносе Богу, док је кадионица образ Богородице, која је у себе сместила Несместивог Христа Бога.

Пред почетак кађења свештеник изговара молитву: «Кадило приносим Ти Христе Боже, на мирис миомира духовнога, примивши га у Наднебески и Мислени Свој Жртвеник, ниспошљи нам Благодат Духа Твога Светога».Из ове молитве је јасно, да видљиви дим кадионице означава невидљиво присуство Благодати Господње, која духовно укрепљује верујуће. Стога су сви верници приликом кађења дужни да се наклоне ка свештенику и сагну главу, јер на тај начин указују поштовање Богу, који преко кађења и кроз кадиони дим њима шаље Благодат Своју. Због нашег незнања, или пак гордости и немарности, знаменити свети грчки старац Порфирије Кавсокаливит знао је тужно говорити: Ја их кадим, а они се не приклањају. Ја говорим: „Стојмо добро“, а они седе. Благосиљам их, а они ћаскају. И што је најтрагичније, говорим: „Пијте из ње сви“, а Светом причешћу прилазе малобројни. Велики бол за свештеника.

Зато је потребно још једном подвући да се према кађењу свештеника требамо односити са смирењем и поштовањем, приклањајући своје главе и наклањајући се телом пред Силом Божијом, јер кађење нема само символичко значење, већ се оно пре свега јавља реалним, моћним, благодатним и очишћујућим дејством Духа Божијега. То је познато и из свештеничке праксе и из свакодневног живота. На пример, знаменити руски јеромонах Јов (Гумеров), из Сретењског Манастира у Москви, испричао је и забележио једно своје духовно искуство. Он каже: «У дому у коме сам позван, налазила се старија жена, која је страдала од демона који се уселио у њу. Она је могла да се моли, да приступа Светим Тајнама, али није могла да се избави од демонског ропства. Нисам био предходно упозорен о томе, но убедио сам се у то од прве минуте. Она је покушала да заблагодари свештенику што је он дошао код њих у дом, али није успела да заврши реченицу. Други глас у њој грубо је завладао њоме и рекао, јавно се обраћајући свештенику: «Зашто си дошао. Одлази …». … Све време мог пребивања у дому, могао сам посматрати понашање демона. Уколико свештеник није говорио молитву, већ је ћутећи обављао неопходне радње, то је и демон тада заћутао. Тек што се молитва обнављала, он је почињао кричати било шта, само да би прекратио и спречио молитву. Када сам почео кропити стан са Светом Водом, демон је почео урликати. «Гоне ме, гоне. Сам ћу отићи. За два и по сата ћу отићи!». … Његови крици и незадовољство достигли су посебну силу, када сам почео да кадим стан. Било је могуће да се очевидно убедимо у истинитост пословице: «Тамјан против ђавола, а затвор против лопова» (В.И. Даљ – Пословице руског народа). Додаћу, да су демонске крике слушали сви који су присуствовали. У томе сам се убедио после завршетка Молебна.»

Стога је свакодневно кађење, ујутру и увече, нашег стана, веома важно за миран и благодатан дан, а посебно за неузнемираван починак од демонских сила преко ноћи и током сна. Пост, молитва, кађење тамјаном, закрштавање кревета, читање Светог Писма, врлински и светотајински живот у Цркви, све су то начини како да постанемо једно са Господом, и да Богом задобијемо спасење. Није случајно, већ је са дубоким духовним опитом, велики руски светитељ – преподобни Серафим Саровски говорио:«Сваки дан проветравај своју кућицу, и сваки дан је кади и пали кандила и свеће у њој». Дом који је освештан, у коме верници живе у љубави, хришћанским врлинама и смирењу, и који се свакодневно кади тамјаном у име Господње, неразрушиви је бедем за све демонске нападе и сигурна породична лука.

254926-p

Богослужбено пак кађење може бити пуно, када се кади читав храм, или мало, када се са амвона кади само Олтар, иконостас и присутни људи. Када се каде свештени предмети – иконе, фреске, храм, Крст, црквене заставе и слично, тада се кађење односи директно ка Богу, дајући Њему одговарајућу част и хвалу. Када се каде људи, тиме сведочимо да Дух Божији силази на све верне, као оне који носе лик Божији. Стога се од стране верника, том Духу Божијем, Који кађењем и молитвама силази на верни народ, показује поштовање, смирење и покорност, преко њиховог приклањања глава и наклоном у правцу свештеника.

Демони никако не воле смирење, а ни када у нашем дому гори кандило или када се пале свеће, са молитвом Христу Богу за здравље и спасење, или пак за покој душа наших предака. Но, бесовске силе се боје и дима тамјана праћеног Крсним знамењем и молитвом Богу, и беже од њега на далеко. Вршећи кађење и остале Црквом усатновљене обредне радње, хришћанин је дужан памтити, да оне имају значење и силу, само тада, када из нашег срца исходи чист тимијан смирења, љубави и благодарности ка Богу. Стога Господ још у Старом Завету говори: «од истока сунца до запада велико ће бити име Моје међу народима, и на сваком месту приносиће тимијан имену Моме, чисту жртву; велико ће бити име Моје међу народима, Говори Господ Саваот» (Мал. 1, 11).

Текст уобличио игуман Петар (Драгојловић)

 

www.pravoslavie.ru